Ајка Бајагића избавља браћу 0001    Што процвили у Задру камену 0002    У тавници млад’ задарског бана? 0003    Ал је вила, ал је змија љута? 0004    Нит је вила, нит је змија љута. 0005    Да је вила, у гори би била, 0006    Да је змија, у стини би била, 0007    Већ то цвиле сужњи у тамници, 0008    Све седам је од једне матере, 0009    Та на име седам Бајагића. 0010    Све седам је од турске Удвине: 0011    Најстарији Бајагић Алага, 0012    А најмлађи Бајагић-Омере. 0013    Како браћа процвилити не ће? 0014    Шала није ни седам недиља, 0015    Ја камо ли седам годин дана! 0016    За то јадних седам годин дана 0017    Букагије ноге приглодале, 0018    На голе се кости послониле, 0019    Синџир-халка вратак огулила, 0020    Већ се на го саџак послонила, 0021    Већ лисице на оби мишице. 0022    Па не знају, кад им зима дојде, 0023    А не знају, кад им лито дојде. 0024    По чем знаду, кад и м зима дојде? 0025    Кад осване млада недиљица, 0026    Дивојке се од цркве поврате, 0027    Грудају се снигом по сокацих. 0028    Кад пробаце груду кроз мазгала, 0029    Груда паде пролитнога снига 0030    Међу браћу на дну у тавницу, 0031    По том знаду, да је зима дошла. 0032    По чем знаду, кад им лито дојде? 0033    Кад осване млада недиљица, 0034    Липе дикле у цркву походе, 0035    Па заките цвића свакојака, 0036    Кад би липе крај тавнице прошле, 0037    Па набаце киту кроз мазгала, 0038    Кад би цвиће међу браћу пало, 0039    По том знаду, да је лито дошло. 0040    Браћа цвиле за седам година, 0041    А кад осма настала година, 0042    Цвиле браћа и ноћом и даном, 0043    То баници врло додијало. 0044    Једно јутро госпе подранила, 0045    Рано бану у одају ујде, 0046    Јутро му даде, а полети руци, 0047    Љуби руку господину своме, 0048    А бан госпу очима погледа, 0049    Бан госпоји тихо говорио: 0050    „Давор моја билогрла љубо! 0051    Никад тако подранила ниси, 0052    Што си јутрос, госпе, подранила?“ 0053    А госпоја бану говорила: 0054    „Госпун-бане од Задра камена! 0055    Ево има сад три ноћи црне, 0056    Ја не могу санка боравити 0057    И не могу чедо утишити 0058    Од Турака на дну у тавници; 0059    Вавик цвили седам Бајагића. 0060    Ван ти с’ молим, па ти руку љубим, 0061    Сидидере на дну у тавницу, 0062    Па их питај, сам их Бог убио, 0063    Што он’лико цвиле у тавници, 0064    Није л’ који свијет проминио.“ 0065    Кад то чуо бане Задранине, 0066    Он окрену до тавнице клете, 0067    Бане викну тавничара Јуру, 0068    Отвори му камену тавницу. 0069    А кад бане у тавницу ујде, 0070    Бане сужњем ,добро јутро’ викну. 0071    Шестерица браће отпримише, 0072    Шестерица на ноге скочише, 0073    Ал не скочи Бајагић Алага, 0074    Нити скочи, нит Бога отприми. 0075    Онда бане приче, говорио: 0076    „Та курвићу Бајагић-Алага! 0077    Што си бољи ти од браће ове? 0078    Не кти мени на ноге устати, 0079    Не кти мени Бога отпримити.“ 0080    Њему вели Бајагић Алага: 0081    „Та копиле, млад задарски бане! 0082    Зашто ћу ти на ноге устати? 0083    Кад сам Турчин, ја за Бога знадем, 0084    Кад ми турска вира не доноси 0085    Исприд влаха на ноге устати, 0086    Свом би свецу хатор иштетио, 0087    А зар теби јутрос напунио, 0088    Ето ти га напунити не ћу. 0089    Зашто ћу ти Бога отпримити, 0090    Кад ти, бане, ни за Бога не знаш 0091    Сад за ово седам годин дана, 0092    Ја би наске под сабљу узео, 0093    Ја све седам на ватри спржио, 0094    Ја све седам на колац подиго, 0095    Ја би наске сишо уцинити, 0096    Жива би глава дала дуговање, 0097    Мртва паре не ће ни динара.“ 0098    Кад то чуо млад задарски бане: 0099    „Бајагићу, змијо присојкињо! 0100    Док си врана јахо по Удвини, 0101    Изгонио у принциповину, 0102    Ког си клао, није преболио. 0103    Знаш ли, Туре, Бајагић-Алага? 0104    Сад да мореш по мом Задру поћи, 0105    Та да виђаш липих дивојака, 0106    Сад каквес у подрасле дивојке, 0107    И већма би, Туре, процвилио, 0108    Ја те јутрос не би уцинио, 0109    Твоје би се кости сарушиле, 0110    Али ми је твоје браће жао, 0111    С отог ћу те јутрос уцинити.“ 0112    То бан рече, сиде у тавници, 0113    Па потеже књиге из нидара 0114    И потеже перо у десницу, 0115    А кулкуму прида се набаци, 0116    Па подвикну Бајагић-Алагу: 0117    „Бајагићу, змијо присојкињо! 0118    Ја ћу тебе јутрос уцинити: 0119    Мореш ли ми дати дуговања 0120    Добрих ата од добрих јунака 0121    Из све Лике и бутум Крајине?“ 0122    Све га пита млад задарски бане, 0123    Док намири шездесет и четри, 0124    А Бајагић бану одговара: 0125    „Могу, бане, јер је за потрибу.“ 0126    Још га пита млад задарски бане: 0127    „Мореш ли ми дати дуговања: 0128    Пушке мале Личанина Тале, 0129    Кундаци им од сухога злата, 0130    А јабуке у срми скалите, 0131    Бритку ћорду Гризић-Насуфаге, 0132    Штоно ј’ вашој ћаби саходила, 0133    Па је зову хаџи-демишћија?“ 0134    „ „Могу, бане, јер је за потрибу.“ “ 0135    „Мореш, але, дати дуговања: 0136    Са јасала свог коња гаврана, 0137    А на вранцу своју сестру Ајку? 0138    То је, Туре, твога дуговања!“ 0139    Кад то чуо Бајагић Алага, 0140    Смрче му се чело над обрвом, 0141    Он подвикну бана у тавници: 0142    „Чуј, копиле, млад задарски бане! 0143    Све би ти лакше дао дуговање, 0144    Ал ти не дам своје сестре Ајке, 0145    Да би с’ наше кости сарушиле.“ 0146    Па се стине фати код себека. 0147    Бан побиже тавници на врата, 0148    Але за њим стину отиснуо. 0149    Види бахта бана Задранина! 0150    Јер то виђа нејачак Омере, 0151    Он Алину руку отиснуо, 0152    А крај бана стина пролетила, 0153    Сва му с’ стина сасу о камење. 0154    Бан искочи тавници на врата, 0155    Грлом виче Бајагић-Алагу: 0156    „Та копиле, Бајагић-Алага! 0157    Откупа ти из тавнице нејма, 0158    Ту ћу ваше кости сарушити, 0159    По тавници кости покупити, 0160    Ваше кости у хавану тући, 0161    Изнит ћу их граду на табију, 0162    Напунит ћу ћесарске топове, 0163    А пуцат ћу мору у таласе, 0164    Нек вас рибе на зубове диле, 0165    Пасје ваше замест ћу плетиво. 0166    Нег чуј, Туре, Бајагић-Алага! 0167    Сад се јесам, Туре, оженио 0168    Од нашега Книна каменога 0169    Липом Аном книнског ђенерала, 0170    Сад ће моји и сватови поћи 0171    Ово сада у трећу недиљу. 0172    Када Книну раз дивојке појдем, 0173    Намистит ћу наргишли кочије, 0174    Под њих коња не ћу ни волова, 0175    Већ вас врћи седам Бајагића. 0176    Кад свучете од Книна дивојку, 0177    Опе ћу вас врћи у тавницу, 0178    Онда ћу вам кости сарушити, 0179    Пасје ваше затрти плетиво.“ 0180    То бан рече, од тавнице оде. 0181    А Алага хода по тавници, 0182    Але цвили баш ко змија љута, 0183    А с браћом се Але приговара: 0184    „Давор моја браћо у тавници! 0185    Ја себека не би пожалио, 0186    Што ћу с’ оје кости сарушити 0187    У тавници бана задарскога. 0188    Док је Але био на Удвини, 0189    Најахо се вранца брез биљега, 0190    Надеро се чохе свакојаке, 0191    Нафато се танких маџарица, 0192    А сердарских наодсицо глава, 0193    Већ ми је васке жао у тавници. 0194    Први пут сте пошли четовати, 0195    Допадосте проклете тавнице, 0196    Тешке муке и душманске руке.“ 0197    Але цвили, по тавници хода, 0198    Он погледа на мазгал тавници. 0199    Ал му влашче стоји на калдрми, 0200    Тихо га виче Бајагић Алага: 0201    „Е влашчићу, да си брат по Богу! 0202    Би л’ ми ћио до мазгала сићи, 0203    Богом брате, да проговоримо?“ 0204    Кад те влашчић ричи разабрао: 0205    „Би, Турчине, нови побратиме! 0206    Ја ћу теби до мазгала сићи, 0207    Да ћу своју усијати главу.“ 0208    То он рече, до мазгала дојде, 0209    Бога викну, Бога Але прими, 0210    Па му влашчић тихо говорио: 0211    „Нови побро, ко си, па оклен си, 0212    Па ме братиш, до мазгала вичеш? 0213    Дај се мени по истини кажи!“ 0214    Тихо му Але вели са мазгала: 0215    „Богом брате, влашко момче младо! 0216    Ово ј’ главом Бајагић Алага, 0217    Би ли мени тврде вире био, 0218    Би л’ ми књигу на Удвину снио? 0219    Ја ти јутрос ни динара нејмам, 0220    Да ти, брате, попудбину платим; 0221    Кад би здраво сишо на Удвину, 0222    Теби би се дала попудбина.“ 0223    А кад влашчић те разабра ричи: 0224    „Би, Турчине, нови побратиме! 0225    Ето ћу ти за Бога примити, 0226    Ја ћу књигу снити на Удвину. 0227    Де ти књигу у тавници пиши, 0228    Док ја одем до чардака свога, 0229    Док назујем на кајиш опанке, 0230    Па упртим тобром кабаницу, 0231    А на раме метнем граналију, 0232    Ето мене до мазгала, побро!“ 0233    Кад то чуо Бајагић Алага, 0234    Але побри тихо говорио: 0235    „Богом брате, влашко момче младо! 0236    Ако немаш књиге код себека, 0237    Ход’ отпани у нову чаршију, 0238    Добави ми књиге неписате!“ 0239    Оде влашче у нову чаршију 0240    И донесе књиге неписате, 0241    Оде влашче до чардака свога. 0242    А Алага сиде на камену, 0243    Калем има, мурећепа нејма. 0244    Але књигу врже по колину, 0245    А узврну уз руке рукаве, 0246    Па се зубом фати за мишицу, 0247    Из мишице црна поли крвца. 0248    На калему крви уфатио, 0249    Билу књигу пише у тавници. 0250    Шта ће Але у њој накитити: 0251    „Сестро оја на Удвини Ајко! 0252    Ево ти браће у Задру камену, 0253    У тавници млад’ задарског бана. 0254    Чудно нас је бане уцинио: 0255    У шездесет и ата четири, 0256    Ишће пушке Личанина Тале, 0257    Бритку ћорду Гризић-Насуфаге, 0258    Па најпосли тебе и гаврана. 0259    Па знаш, сестро драга на Удвини! 0260    Све би му лакше дали дуговање, 0261    Брат не море тебе пригорити; 0262    Него ћемо ићи под кочија 0263    Ово, сестро, у трећу недиљу, 0264    Под кочија бана Задранина 0265    А раз Ане книнског ђенерала, 0266    Вући ћемо наргишли кочије. 0267    Кад свучемо са Книна дивојку, 0268    Бан ће наске врћи у тавницу, 0269    Наше кости овдје сарушити, 0270    Наше ће кости у хавану стући, 0271    Изнит ће их граду на бедене, 0272    Напунит ће ћесарске лубарде, 0273    Пуцати ће мору у таласе, 0274    Нек нас рибе на зубове диле, 0275    Бан ће наше затрти плетиво. 0276    Већ ето ти наша књига била! 0277    Већ с’ удаји, браћи се не надај, 0278    Јер их више ти видити не ћеш. 0279    Нег тако ти турске вире липе! 0280    Ти не гледај соја господскога, 0281    Већ ти гледај соја јуначкога, 0282    Не би ли се јунак пригодио, 0283    Не би л’ своје шуре окајао 0284    На ђидији бану Задранину.“ 0285    Док Алага књигу накитио, 0286    Њега влашче са мазгала виче, 0287    Алага му билу књигу пружи, 0288    Узе влашче, а сузе пролива, 0289    Њему вели Бајагић Алага: 0290    „Богом брате, влашко момче младо! 0291    Што ме гледаш, а сузе проливаш?“ 0292    Њему влашче тихо говорило: 0293    „Богом брате, Бајагић-Алага! 0294    Теби виру дадох на мазгалу, 0295    Да ћу т’ књигу на Удвину снити, 0296    Ја на Лику доходио нисам, 0297    Нит знам, побро, на коју је страну, 0298    С отог, брате, ја у те погледам.“ 0299    Њему вели Бајагић Алага: 0300    „Богом брате, влашко момче младо! 0301    Ходи вашем Задру низ Ведрице, 0302    Вас дан ’ш ићи, до чардака сићи, 0303    До чардака Стегић-Радована, 0304    Онде ’ш, побро, конак учинити, 0305    А пишице рано подранити, 0306    Вас дан ’ш ићи низ Котарско клето, 0307    Вас дан ’ш ићи, под планину сићи, 0308    Под планином конак учинити, 0309    У јутру ћеш рано подранити, 0310    Ти унићи у Кунар-планину. 0311    Кад изајдеш врху на планину, 0312    Па угледаш ти Лику врховну, 0313    По њој се туре биле и мунаре. 0314    Ван док стрмо низ планину сидеш, 0315    Жарко ће се поспушћати сунце, 0316    Ти не мореш на Лику изаћи, 0317    Већ погледај десно под планину, 0318    Видити ћеш чардак од дрвета, 0319    У Здиларих, у селу бегову. 0320    Оно ј’ чардак побратима мога, 0321    Побре мога Маљковић-Стипана. 0322    Ту ћеш добар конак учинити, 0323    Он ће тебе за нас упитати, 0324    Ти се, брате, немој приварити, 0325    Да ти за нас у тавници кажеш, 0326    Ти не казуј, да си брат по Богу, 0327    Јер би Стипан Задру сиходио, 0328    Па би лудо главу изгубио. 0329    Ти не казуј, не шали се главом! 0330    Ноћ ноћит ћеш, сутра подранит ћеш, 0331    Удбини ћеш на капију сићи, 0332    Турчина ћеш на капији наћи 0333    У чизмама и у калчинама, 0334    Врани му пали по пушкама брци, 0335    Токе му се свитле кроз бркове 0336    Кано мисец од петнаест дана, 0337    У руци му токмали шешана, 0338    Око њег се бритка воза ћорда. 0339    То ми је побро Самарџић-Османе, 0340    Јутро му викни, а полети руци! 0341    Османову кад пољубиш руку, 0342    И Осман ће тебе упитати, 0343    А ти ’ш онд побри говорити, 0344    Да на Лику сиходио ниси, 0345    Да те сведе до лонџе камене, 0346    Гдје нам Лика сиди Мустајбеже. 0347    Кад то чује Самарџић-Османе, 0348    У десницу попане шешену, 0349    А прид тобом низ калдрму појде, 0350    Он ће теби тихо говорити: 0351    „Та влашчићу, од којег си града?“ “ 0352    Ти се кажи, да с’ од Задра била. 0353    Он ће тебе за нас упитати: 0354    Ти не казуј, не шали се главом! 0355    Осман ће те свести до биртије, 0356    Видити ћеш бега код пенџера, 0357    Јутро подај, а изљуби руке, 0358    Мустајбег ће у те погледати, 0359    Погледати, теби говорити: 0360    „ „Та влашчићу у лонџи каменој! 0361    Ал си наске дошо уходити, 0362    Ал си дошо и књигу донио, 0363    Ал си којег дошо подворити?“ “ 0364    Ти ћеш, побро, бегу бесидити: 0365    „ „Дошо нисам, ни књиге донио, 0366    Боже ми вас не дај уходити, 0367    Никог нисам дошо подворити; 0368    Већ Мустајбег, ја ти руку љубим! 0369    Ја сам седам имо побратима, 0370    На Удвини седам Бајагића, 0371    Ево, беже, сад девет година, 0372    Како сам се с Труци побратио, 0373    Ја им никад доходио нисам, 0374    Не знам, беже, ни ди им је кула, 0375    Ван ти с’ молим, па ти руку љубим, 0376    Дај ми, беже, једног бајрактара, 0377    Нек ме сведе кули Бајагића, 0378    Да ја видим седам побратима.“ “ 0379    А влашчићу мио побратиме, 0380    Тако т’ крста па и братства твога, 0381    Бег ће тебе за нас упитати, 0382    Дават ће ти двиста маџарија, 0383    Да ти за нас кажеш у тавници. 0384    Ти не казуј, тако ти закона! 0385    Кад ти беже дадне бајрактара, 0386    А ти, побро, нашој кули сидеш, 0387    Тако т’, побро, крста па братинства, 0388    Ником књиге не дај на Удвини, 0389    Да се књига по Удвини скита, 0390    Већ у руку мојој сестри Ајки!“ 0391    Кад то чуло влашко момче младо: 0392    „Хоћу, побро, вјеру ти задајем! 0393    Ја ћу дати књигу на Удвини 0394    Твојој сестри у халват-одаји, 0395    Ја ћу своју главу усијати.“ 0396    То рекоше, виш се растадоше. 0397    Влашче узе књигу писаницу, 0398    Па је влашчић крије по џепових. 0399    Он окрену Задру низ Ведрице. 0400    Вас дан иде, до чардака сиде, 0401    До чардака Стегић-Радована. 0402    Ноћ ноћио, сутра подранио, 0403    Вас дан иде, под планину сиде. 0404    Ноћ ноћио сутра подранио, 0405    А кад влашчић у планину ујде, 0406    Иде влашчић литни дан до подне, 0407    Док изајде на врх на Кунару, 0408    Од туд влашче угледало Лику, 0409    Гдје се биле туре и мунаре; 0410    Плахо иде стрмо низ планину 0411    До Здилара и села бегова, 0412    Већ му с’ жарко поспушћало сунце. 0413    Кад угледа чардак од дрвета, 0414    Он окрну дрвену чардаку, 0415    По авлији глену Стјепановој, 0416    Влах угледа чудо на авлији, 0417    Јер се алат по авлији вода 0418    У тевдилу, рахту шпањурскоме: 0419    Крвава је грива алатова, 0420    Рисовина крви поштрапата, 0421    А дви главе висе о облуку, 0422    Ата вода дите Стипаново, 0423    Син Михајло, весео му ћајо! 0424    Веће влашче чудо угледало, 0425    Јер му Стипан сиди у авлији 0426    У тевдилу, шпањурском одилу, 0427    Један момак подвиш стоји руке, 0428    Па Стипану пуне чаше даје, 0429    Стипан пије конда га пролива. 0430    Влашко момче паде на колина, 0431    Прид Стипаном црну земљу љуби, 0432    Кад Стипану руку пољубио, 0433    Код Стипана подвиш стаде руке, 0434    У њег гледа Маљковић-Стипане: 0435    „Е влашчићу, чем си муштерија?“ 0436    Њему влашчић тихо бесидио: 0437    „Турковлаше, ја ти руку љубим! 0438    Муштерија сам конак учинити, 0439    Би ја овде конак учинио.“ 0440    Онда њему Стипан бесидио: 0441    „Мореш, влашче, колико ти драго! 0442    Вавик овде госта дочекујем.“ 0443    Намах Стипан из све главе викну 0444    А на дите, Тодорина свога: 0445    „Понеси ми стола позлаћена!“ 0446    Кад му влашчић сиде на скемлију, 0447    Њему Стипан пуну чашу пружи, 0448    Влах је попи, брка не покваси. 0449    Намах Стипан другу наточио, 0450    И њу попи, брка не покваси. 0451    Кад му трећу чашу наточио, 0452    Чашу пружи Маљковић-Стипане, 0453    Чашу пружи, а грлом подвикну: 0454    „Та влашчићу, тако здрав ми био, 0455    Здраво био, домовини сишо! 0456    Од којег си града ћесарова?“ 0457    Од њег влашчић чашу ујагмио, 0458    Чашу попи, па му право каже: 0459    „Турковлаше, ја ти руку љубим! 0460    Право ја сам од Задра камена.“ 0461    „ „Кад си, влашче, од Задра камена, 0462    Тако т’ крста па седмерих поста, 0463    Не би ли ми знао казивати, 0464    Ниси л’ тамо дигод опазио 0465    У тавници седам Бајагића? 0466    Ево сада седам годин дана, 0467    Како су се побре осужњиле, 0468    Никад нисам код чардака свога, 0469    Већ ја свога поткујем алата, 0470    А обучем шпањурско одило, 0471    Собом двиста узмем маџарија, 0472    Све ја ходам п ћесаровини, 0473    Вавик тражим седам Бајагића, 0474    Док потрошим двиста маџарија, 0475    Босонога дотирам алата, 0476    За њих гласа ни хабера нејма. 0477    Ја сам трипу тБечу саходио, 0478    Мог ми крста, ни тамо их нејма. 0479    Ако с’ игдје за њих опазио, 0480    Дао би ти стотину цекина.“ 0481    Влах се куне и крстом и постом, 0482    Да за Турке није поазио. 0483    Ту је влашче конак учинило, 0484    Ноћ ноћило, рано подранило, 0485    Па Удвини појде на капију, 0486    На капији угледа Турчина, 0487    Шкрљку сними, ,добро јутро’ викну, 0488    Пољуби му руку у капији: 0489    „Буљубаша у градској капији! 0490    Ја те молим, па ти руку љубим, 0491    Никад Лици саходио нисам, 0492    Ван да ме сведеш до лонџе камене, 0493    Гдје вам Лика сиди Мустајбеже.“ 0494    Буљубаша кад разабра ричи, 0495    У десницу узео шешану, 0496    Прид влашчићем низ калдрму појде, 0497    Влашче води до друге капије. 0498    Њему вели Самарџић-Османе: 0499    „Та влашчићу, моје дите драго! 0500    Дај ми с’ кажи, од којег си града.“ 0501    Њему влашчић тихо говорио: 0502    „Буљубаша граду у капији! 0503    Хоћу ти се право казивати: 0504    Право јесам од Задра камена.“ 0505    „ „Ја влашчићу, моје дите драго! 0506    Кад си право од Задра камена, 0507    Ниси л’ тамо дигод опазио 0508    У тавници седам Бајагића? 0509    Оно ми је седам побратима. 0510    Ево пуних седам годин дана, 0511    Како су се побре осужњиле, 0512    Вавик дајем мала готовину, 0513    Не би л’ ико за њих потпазио, 0514    За њих гласа ни хабера нејма. 0515    Ако с’ игдје за њих опазио, 0516    Буљубаши кажи у капији, 0517    Ево теби стотину дуката.“ “ 0518    Влах се куне и крстом и постом, 0519    Да за Турке није опазио, 0520    Оде влашчић у лонџу камену. 0521    Ја кад влашче у лонџу унијде, 0522    Шкрљку сними, добро јутро викну. 0523    Кад пољуби руку Мустајбегу, 0524    Па до бега Грдан-Мустафаги, 0525    А из лива старцу ћејванаги, 0526    Иступи се, подвиш стаде руке. 0527    У њег Лика гледа Мустајбеже: 0528    „Та влашчићу у лонџи каменој! 0529    Ал си дошо и књигу донио, 0530    Ал си дошо наске уходити, 0531    Ил си кога дошо подворити?“ 0532    Мустајбегу влашче говорило: 0533    „Мустајбеже, дирек од Удвине! 0534    Боже ми вас не дај уходити, 0535    Никог дошо подворити нисам, 0536    Нисам дошо ни књиге донио, 0537    Већ ти с’ молим, личка поглавицо, 0538    Ја сам седам имо побратима, 0539    Ево, беже, девет годиница, 0540    Како сам се с Турци побратио 0541    На Удвини а са Бајагићи, 0542    Ја им никад доходио нисам, 0543    Не знам, беже, ни да им је кула, 0544    Ко што им никад доходио нисам; 0545    Већ ти с’ молим, лички Мустајбеже, 0546    Дај ми данас једног бајрактара, 0547    Нек ме кули сведе Бајагића, 0548    Да ја седам видим Бајагића.“ 0549    Кад бег чуо, цикну код пенџера, 0550    Па он проли сузе низ образе. 0551    Кад то чуше сви по лонџи Турци, 0552    Сваком грозне сузе удариле, 0553    А Мустајбег тихо говорио: 0554    „Та влашчићу у лонџи каменој! 0555    Ево, сине, сад седам година, 0556    Како ми седам нејма Бајагића, 0557    Вавик, сине, шаљем уходнике, 0558    Они вавик траже Бајагића, 0559    Све их траже, гласа не доносе, 0560    Црн им образ на обадва свита! 0561    Ван влашчићу, драго моје дите! 0562    Ако с’ игдје за њих опазио, 0563    Дај ти, сине, Мустајбегу кажи, 0564    Ево теби двиста маџарија.“ 0565    Влах се куне и крстом и постом, 0566    Да за Турке није опазио, 0567    Па подвикну влашче из све главе: 0568    „Та Мустајбег, дирек од Удвине! 0569    Ако седам нејма Бајагића, 0570    Има им и сад кула на Удвини, 0571    Хем од куле остарила мајка, 0572    Ван ти с’ лички молим Мустајбеже, 0573    Дај дер мени једног бајрактара, 0574    Да ме сведе кули Бајагића, 0575    Да им нану видим за живота.“ 0576    Кад чу беже, сузама пролио, 0577    Па он Ђулић’ викну бајрактара: 0578    „Е Ђулићу, моје дите драго, 0579    Води влашче кули Бајагића!“ 0580    Влашчић турну шкрљку над обрве, 0581    За ђулићем низ Удвину појде, 0582    Јер је ниско кула Бајагића, 0583    Од Удвине за пун сахат има. 0584    Кад се билој помолили кули, 0585    Ал се бајри врло ражалио, 0586    Он пролива сузе низ образе, 0587    Извадио срмали махраму, 0588    Па утира сузе низ образе, 0589    Од жалости билој кули не ће, 0590    Гдје му седам нејма побратима. 0591    Влаха бајро из све главе викну: 0592    „Та влашчићу, оје дите драго! 0593    Оно ј’ кула Бајагић-Алаге, 0594    Од жалости ја не могу кули.“ 0595    Оде влашчић кули Алагиној, 0596    Он угледа камен пред авлијом, 0597    Устави се, сиде на камену, 0598    А уза се брешу прислонио. 0599    Подвикнуло влашко момче младо, 0600    На име виче Бајагић-Алагу. 0601    Нико њега у кули не чује 0602    Посли Ајке сестре Алагине, 0603    Јер дивојка сила за ђерђефом, 0604    По ђерђефу платно разбацила, 0605    Крај ђерђефа злато окитила. 0606    Када чула, што јој брата виче 0607    Од авлије Бајагић-Алагу, 0608    Јадна цикну, ђерђеф отиснула, 0609    Како га је отисла дивојка, 0610    Четири му ноге подломила, 0611    Па закука баш ко кукавица: 0612    „Жалосна ми мајка и чемерна! 0613    Ко ми брата зове рођенога? 0614    Ево сада седам годин дана, 0615    Ниј’ га нико са авлије вико, 0616    Него сада у осмој години.“ 0617    Па потече низ ћемерли-кулу, 0618    Босонога на авлију сиде, 0619    Ал јој никог на авлији нејма. 0620    Кад потече до авлијнских врата, 0621    Угледала влашче на камену, 0622    Па се трже, да се натарг врати; 0623    Ал јој влашчић викну са камена: 0624    „Та Ајкуно, нова посестримо! 0625    Ход’ дер к мени, јабанџија нисам, 0626    Већ сам побро Бајагић-Алаге.“ 0627    Кад то чула липа дијевојка, 0628    Поврати се до влашчића липа, 0629    Уз ењему танку граналију, 0630    Пред њим иде уз кулу камену. 0631    Кад уведе влашче у одају, 0632    Тада влашче шкрљку-капу сними, 0633    Бога викну у халват-одаји, 0634    Ајкуна му Бога отпримила: 0635    „Јеси л’ нови здраво побратиме?“ 0636    „ „Јесам, Ајко, драгом Богу фала!“ “ 0637    Влах отишће у џепове руке, 0638    Пружи књигу сестри Алагиној, 0639    Размота је Ајка у одаји, 0640    Када види, што јој књига каже, 0641    Ајка цикну баш ко змија љута, 0642    А закука баш ко кукавица, 0643    Књигу гледа, цвили по одаји. 0644    Кад је стара опазила мајка, 0645    Стара мајка потече дивојки: 0646    „Што је, ћери, једина у мајке! 0647    Са шта кукаш, по одаји ходаш, 0648    Књигу гледаш, а браћу спомињеш, 0649    Што су т’ сада браћа на ум пала 0650    Ово сада у осмој години?“ 0651    А Ајкуна мајци бесидила: 0652    „Мајко, ево књиге из тавнице 0653    Од мог брата Бајагић-Алаге! 0654    С отог, нане, кукам по одаји.“ 0655    Кад то чула остарила нане, 0656    Закукала баш ко кукавица. 0657    Кад угледа влашче у одаји, 0658    Она влаху тихо бесидила: 0659    „Та влашчићу, моје дите драго, 0660    Тако т’ крста и седмерих поста! 0661    Дај ми право у одаји кажи, 0662    Јеси л’ дицу очима видио? 0663    Док су мени на Удвини била, 0664    Била су ми баш ко груда снига, 0665    Јесу ли ми дица потавнила 0666    У тавници за седам година?“ 0667    Старој мајци влашче говорило: 0668    „Јесу, нане, тако ми оклетве. 0669    Поцрнила баш ко гавранови.“ 0670    Кад ћу стара у одаји мајка, 0671    Она цикну, паде по миндеру. 0672    Кад Ајкуна мајку угледала, 0673    Од себе је књигу побацила, 0674    А потече остарилој мајци, 0675    Растира је леденим бунаром, 0676    Па се трже липа од матере. 0677    Носи влаху мезу и трмпезу, 0678    Унесе му пића у одају, 0679    Нахранила, влашће напојила, 0680    Отворила сандук у одаји, 0681    Извади му стотину дуката: 0682    „Теби фала, влашко момче младо, 0683    Кад си ми књигу од Задра донио!“ 0684    Оде влашче, добро зафаљује, 0685    Оде влашче Задру латинскоме. 0686    Дивојка је књигу пригледала, 0687    Пригледала за три дана била, 0688    Мисли јадна што ће па како ће, 0689    Све мислила, на једно смислила. 0690    Кад четврто јутро подранила, 0691    Ал јој Хусе из ћојлука дојде, 0692    Ајкуна му вели Бајагића: 0693    „Брате Хусе, братин кахвеџија! 0694    Теби ваља књиге растурити 0695    По Крајини и Лици врховној.“ 0696    Хусе код ње сиде у одаји, 0697    А Ајкуна биле књиге пише, 0698    Прву пише личком Мустајбегу: 0699    „Бег Мустајбег, дирек од Удвине, 0700    Ето теби моја књига била! 0701    Док су ми браћа на Удвини била, 0702    Трипут си ме од браће просио 0703    А за свога Ђулић-бајрактара, 0704    А ја ћела за твог бајру нисам. 0705    Сад купидер кићене сватове, 0706    Ходи мојој кули под Удвину, 0707    Ја ћу поћи Ђулић-бајрактару.“ 0708    Другу пише Грданову сину: 0709    „Давор Мехо Грдан-Мустафаге! 0710    Ти си мене од браће просио, 0711    А ја ћела за те поћи нисам, 0712    Куп’дер сада кићене сватове, 0713    Па док трећа дојде недиљица, 0714    Ходи мени под кулу камену.“ 0715    Опе Ајка билу књигу пише, 0716    Да је шаље на Турјанско равно 0717    А на руке млад’ Мусићу Мехи: 0718    „И ти си ми, јање, муштерија! 0719    Ето теби моја књига била, 0720    Куп’дер сада кићене сватове, 0721    Ход’ ми кули у трећу недиљу!“ 0722    Вавик књиге пише у одаји. 0723    У Лици је тријест паланака, 0724    На Крајини тријест и четири, 0725    Сваком Ајка књигу направила, 0726    На шездесет града и четири, 0727    Да јој сваки под Удвину сиде, 0728    Све рок ставља у трећу недиљу, 0729    Сваком вели, да ће за њег поћи. 0730    Кад све бутум књиге направила, 0731    Књиге Ајка пружи Хусеину: 0732    „Распи књиге по личкој нахији, 0733    а по нашој Лици и Крајини!“ 0734    Узе Хусе, појаха алата, 0735    Расипа књиге на стране четири, 0736    По свој Лици па бутум Крајини. 0737    Док расуо књиге по Крајини, 0738    Он се врати кули Бајагића. 0739    Ајкуна га виче Бајагића: 0740    „Хусе, брате ко од моје нане! 0741    Ход’ у ћојлук међу нашу рају, 0742    Ти ’ш на рају намет наметнути: 0743    Од торова приходне овнове, 0744    Од подрума дебеле волове, 0745    Понесидер арпе угрухате, 0746    Јер ће нама арпа требовати, 0747    Дижи таин за дви недиљице, 0748    Порени га у трећој недиљи!“ 0749    Намах Хусе појаха алата, 0750    Алагина кнеза добавио: 0751    „Милосава, слуго Алагина! 0752    Дедер дижи дебеле волове, 0753    Подигни ми приходне овнове 0754    А са нашом испод краја рајом! 0755    Ваља кули сићи Алагиној, 0756    Сав под кулу таин истирати.“ 0757    Кнез по селу скаче Бајагића, 0758    Наређује приходне овнове, 0759    Од подрума дебеле волове, 0760    А пориза арпу угрухату. 0761    Када Хусе арпу намирио, 0762    Намирио шездесет волова, 0763    Пет стотина дебелих овнова, 0764    Све потира кули Бајагића. 0765    Кад Ајкуна виђа са пенџера, 0766    То Ајкуни врло мило било. 0767    Дивојка је на ноге скочила, 0768    Па умива лишце дивојачко 0769    Млаком водом и раки-сафуном, 0770    Из сандука вади ђеисију, 0771    Извадила дибу и кадифу, 0772    Сва јој диба златом искаљата, 0773    А кадифа златом извезена, 0774    Све облачи липа у одаји, 0775    Све најбољу меће ђеисију, 0776    Па дивојка дође до пенџера, 0777    Из дувара пенџер извадила, 0778    Па дивојкс асила под пенџером, 0779    Јер јој трећа настала недиља. 0780    Чудан јој се алај помолио: 0781    Наприд Лика јаше Мустајбеже, 0782    Уз бега је седам бајрактара, 0783    Уз њег бије бубањ Десанчића, 0784    А свирају дица Хамзагина, 0785    А уз бега дабулхана тресе. 0786    Наприд Ђулић јаше на зекану, 0787    Прекрио бајрак и њег и зекана, 0788    Он погледа кули Бајагића. 0789    Кад Ајкуну виђа на пенџеру, 0790    Он подвикну конда јелин рикну, 0791    Па је свога разигро зеленка, 0792    Зекац фрца и десно и ливо, 0793    А Ајкуна виче Бајагића: 0794    „Лакше, лакше, Ђулић-бајрактару, 0795    Јер ти зекац море трибовати!“ 0796    Ђулић бајро ни за што не знаде, 0797    А Мустајбег глену са голуба 0798    Испод куле Бајагић-Алаге, 0799    Он угледа приходне овнове 0800    И угледа дебеле волове, 0801    Том се беже чуду зачудио. 0802    Беже мисли, ни с ким не говори: 0803    „Та вид’ Ајке, сестре Бајагића! 0804    Она ми је књигу оправила, 0805    Да ја с свати дојдем раз дивојке. 0806    Сад на овај таин гледајући 0807    Никуда нам ваља војевати.“ 0808    Бегови се пењу чадорови. 0809    Кад Мустајбег очима погледа, 0810    Мали му се алај помолио, 0811    Наприд Бојић јаше Делалија, 0812    Из десна му богом побратиме 0813    Влах Јованда с поља Гламочкога, 0814    А из лива Маљковић-Стјепане 0815    Из Здилара, из села бегова, 0816    То је побро Бојчић-Делалије. 0817    Када Бојчић угледа дивојку, 0818    Он је свога разигро вранчића, 0819    Јованда се из грохота смије, 0820    Што с’ побре и гаврана ради, 0821    И њег сестра виче Алагина: 0822    „Лакше, лакше, Бојчић-Делалија! 0823    Јер ти вранац море требовати.“ 0824    Погледала сестра Бајагића, 0825    Чудан јој се алај помолио, 0826    Мање није нег триста коњика, 0827    Туде стара нема ни нејака, 0828    У сваког су брци по рамених, 0829    На сваком су ток еи илике, 0830    По токама златно џебе свитли, 0831    А ту момка нејма ни каквога, 0832    Под ким ата није празовита. 0833    Један с’ наприд игра на дорату 0834    Вас у срми и сухоме злату, 0835    На ату се златом хаша свитли: 0836    То је ага Кумалијћ Мујага 0837    Од Радуча, цареве паланке. 0838    Врло је ага разигро дората, 0839    И њег сестра виче Бајагића: 0840    „Лакше, лакше, Кумалијћ-Мујага! 0841    Јер ти дорат море трибовати.“ 0842    Па се алај мали помолио, 0843    Мали алај тријест коњаника, 0844    Игра с’ момак наприд на алату, 0845    Од Шушњаре Врхогорац-Але, 0846    И он гледа Ајку Бајагића, 0847    На њег с’ Ајка смије Бајагића: 0848    „Лакше, лакше, Врхогорац Але! 0849    Теби алат море трибовати.“ 0850    Он код бега разјаха алата. 0851    А све Лика гледа Мустајбеже, 0852    Све му алај по алај доходи, 0853    Сваки Ајку гледа на пенџеру. 0854    Сва се Лика скупља и Крбава, 0855    Сва Цетина до сињега мора. 0856    А већ оде за заставу сунце, 0857    Свак код бега конак учинио. 0858    Ајка млиде, да се искупише, 0859    Најпосли је књигу оправила 0860    На Удвину Личанину Тали. 0861    Ал Ајкуни очи утекоше, 0862    Виђа свате Личанина Тале, 0863    Он скупио дванаест сватова, 0864    Мали свати, али су огњевити, 0865    Два пивају, а два отпивају 0866    И пуцају из малих пушака. 0867    Наприд тале јаше на кулашу, 0868    Пореди му ускок-Раде мали, 0869    Међу се су јарца оборили, 0870    Тале миху дере на ножицу, 0871    А Радован миху на гр’оце. 0872    На Тали је добра ђеисија: 0873    Чакшире му ислах медвидина, 0874    Долама му од горскога вука, 0875    Капетина на њем од јазавца, 0876    Низ њу бије триста трамољика, 0877    Па све Талу бију по плећима. 0878    У кулаша четири кајаса, 0879    Два од лика, а два од опуте. 0880    Кулаш каса, а траву попаса, 0881    Све на њему Тале попијева, 0882    Отпива му Радојица мали. 0883    Када Тале угледа дивојку, 0884    Лишце јој је ка и груда снига, 0885    Подвољчина кано мисечина. 0886    Он потеже четири кајаса, 0887    Пред побру је јарца отиснуо: 0888    „Чувај, Раде, пића на гаврану!“ 0889    Тале свога удари кулаша, 0890    Кулаш врисну, па се покупио 0891    У авлију Бајагић-Алаге. 0892    Када Ајка очима видила, 0893    Та какав је будалина Тале, 0894    Каква ли је на њем ђеисија, 0895    Грохотом се липа насмијала. 0896    Када Тале угледа гердане, 0897    Три гердана од жутих цекина, 0898    Он подвикну конда јелин рикну, 0899    Па се фати челикли наџака, 0900    Он удари свог коња кулаша, 0901    Кулаш цикну, па се покупио 0902    Уз бијелу Алагину кулу. 0903    Кол’ко кулаш уза кулу фрци, 0904    Мало Ајку руком не дофати, 0905    Још је кула од два боја људска, 0906    Све се сестра чуди Бајагића, 0907    Што с’ од Тале ради и кулаша. 0908    А све Тале виче дијевојку: 0909    „Излаз’, Ајко, да ми походимо! 0910    Ти си мени књигу оправила, 0911    Ја сам силне свате покупио.“ 0912    Све се Ајка смије на пенџеру 0913    Будаластом Тали и кулашу: 0914    „Стани, Тале, личко погледање! 0915    Још нам вакта од поласка нема.“ 0916    Једва Тале отира кулаша, 0917    Па он бегу оде и чадору. 0918    Туде ј’ свако конак учинио, 0919    Сваком ату арпе изобила, 0920    Сваком момку пића изобила, 0921    Ихтијару овновине меса. 0922    Вид’ дер Ајке, рано подранила, 0923    Она виче Кумрију робињу: 0924    „Ходи бегу сиди и чадору! 0925    Код њег паша сиди Радослија 0926    Од нашега Хливна каменога, 0927    Нек ми паша с Мустајбегом дојде, 0928    Имам њешто с бегом говорити.“ 0929    А Кумрија шеће до чадора, 0930    Диже тенеф бега удвињскога. 0931    Кад угледа Лику Мустајбега, 0932    А Кумрија бегу полетила: 0933    „Мустајбеже, дирек од Удвине! 0934    Теби је селам сестра Бајагића, 0935    Да јој с пашом билој кули сидеш, 0936    Иам с вами ништо говорити.“ 0937    Све ту сиде личке поглавице 0938    И крајишке аге наоколо, 0939    И ту сиди будаласти Тале. 0940    Док бег с пашом од чадора појде, 0941    Намах Тале из све главе викну: 0942    „Стан’ дер, беже, приварити не ћеш! 0943    И Бог знаде, моја је дивојка, 0944    Мени је Ајка књигу оправила, 0945    И ја силне свате покупио; 0946    Ти кад Ајки сидеш Бајагића, 0947    Ти ћеш мене Ајки накудити.“ 0948    Па за бегом Тале окренуо, 0949    Бег га враћа, ал му фајде нема; 0950    Ал се паша сити Радослија, 0951    Да он не ће липих дивојака, 0952    Већ да му се ј’ пића напојити. 0953    Паша Талу из све главе викну: 0954    „Давор Тале, личко погледање! 0955    Де се врати сеиз-баши моме, 0956    Ено код њег дви пуне мишине!“ 0957    Ја кад Тале те разабра ричи, 0958    Он се трже од бега и паше. 0959    Кад потече пашину сеизу, 0960    Липо с’ ногом у гузицу куцну, 0961    Дође Тале пашину сеизу. 0962    Каду гледа пуну мишиницу, 0963    Тале миху паде по гр’оцу, 0964    Запомага Личанине Тале: 0965    „К мени Раде, ја изгубих главу!“ 0966    Ја кад чуо ускок Радојица, 0967    Он потече и допаде Тали, 0968    Над њим пуче из малих пушака. 0969    Све се њима Удвињани смију, 0970    Што се ради од Тале и Раде. 0971    А Мустајбег уз ћемерли-кулу, 0972    Бег упаде с пашом у одају, 0973    Баш гдје сестра сиди Бајагића. 0974    Бег дивојци турски селам викну, 0975    А Ајка му селам отпримила, 0976    На ногама бега дочекала 0977    И код њега пашу Радослију. 0978    Мустајбеже сиде под пенџером, 0979    А код бега паша Радослија. 0980    Ајкуна се трже Бајагића, 0981    Унесе им кахву у одају, 0982    Дуг бојали чибук подметнула. 0983    Бег попио кахве николике 0984    И код њега паша Радослија. 0985    Ајкуна им подвиш стоји руке, 0986    А Мустајбег тихо говорио: 0987    „Липа Ајко, сестро Бајагића! 0988    Што си наске у одају звала? 0989    Дајдер бегу по истини кажи!“ 0990    Ајка цикну баш ко змија љута, 0991    За јастук се руком уфатила, 0992    Па извади књигу Алагину, 0993    Дивојка је пружи Мустајбегу. 0994    Бег размота, а низ њу погледа, 0995    Грохнуше му сузе низ образе: 0996    „Ајко ћери, змија те ујела 0997    Приј’ Јурјева на три дана била, 0998    Од које се змије не прибаља! 0999    Јер ми књигу оправила ниси, 1000    Да ће ти браћа ићи под кочија, 1001    Под кочија бана Задранина 1002    А раз Ане книнског ђенерала? 1003    Ја би већу сакупио војску?“ 1004    То бег рече, из одаје појде, 1005    А уз бега паша Радослија, 1006    Када беже дојде до чадора, 1007    Све ту личке сиде набодице 1008    И крајишке све крвопивнице. 1009    Бег извади књигу из нидара: 1010    „Давор драга дицо око мене! 1011    Ево књиге седам Бајагића, 1012    Ено свију Задру у тавници, 1013    У тавници бана Задранина! 1014    Из тавнице књигу оправили, 1015    Да ће сада ићи под кочија. 1016    Под кочија бана Задранина 1017    Пораз Ане книнског ђенерала. 1018    Виш нам, дицо, сватовања нема, 1019    Ван данаске ваља војевати.“ 1020    Кад то чули млади Крајишници: 1021    „Нека, беже, драгом Богу фала!“ 1022    Нека бега, нека Удвињана, 1023    Да гледамо сестре Бајагића! 1024    Намах крену у другу одају, 1025    Дивојачку снима ђеисију, 1026    Дивојка је код сандука слаже. 1027    Па сепетли-сандук отворила, 1028    Из сандука вади ђеисију, 1029    Ђеисију свог брата Алаге. 1030    Најпри вади црвене чакшире 1031    Од велике чохе крмежина, 1032    На њима су ковче позлаћене, 1033    У чакширах све кулчаци златни; 1034    Па извади дви ислах гечерме, 1035    Једна је црна, а друга црвена, 1036    По црној је џебе позлаћено, 1037    По црвнеој токе и илике, 1038    Липо крила притекла рамена; 1039    Па извади дугмали доламу, 1040    Дугмета су од злата шимшета, 1041    Крај шимшета пуца позлаћена, 1042    Што је једно пуце под гр’оцем, 1043    То је пуце од сухога злата, 1044    У њему је пуна литра злата, 1045    То је пуце на бурму сковато, 1046    Гдје би момак сио пити пиће, 1047    Одвије га, напије се пића, 1048    Оно носи пуну литру пића; 1049    Облачи се Ајка Бајагића, 1050    На се меће братово одило, 1051    Па истеже паса ујвеника, 1052    На шездесет увијен је миста, 1053    Из увоја од злата тулије, 1054    Из тулија сићахни синџири, 1055    На њима су игле позлаћене, 1056    Умота се пасом ујвеником 1057    Од припоне па до сисе ливе. 1058    Све тулије по три напореду, 1059    Из њих висе игле позлаћене, 1060    На два краја два пехлића златна. 1061    Кад припаса златом бенсилаха, 1062    За њег турну два пара пушака: 1063    Једно граци, друго венедици, 1064    Растишће их палом златалијом, 1065    Корице јој у срми скалите, 1066    А балчак јој од филова зуба; 1067    А извади, мати весела јој, 1068    Из сандука четири силаха, 1069    Два су златна, а два су сребрна, 1070    Пуни су јој праха и олова. 1071    Из сандука калпак извадила, 1072    За калпаком тријест челенака, 1073    Пола златних, а пола сребрних, 1074    Што је једна на чекрк челенка, 1075    Она јој је од седам дирека, 1076    Осма је факља од сухога злата. 1077    Куд год момак својом махне главом, 1078    Жуберка му за главом челенка 1079    Баш ко момак и липа дивојка 1080    У пролићном данку на састанку. 1081    Па потеже чизме и калчине, 1082    А на плећа чурчић самурлију, 1083    У ћурка су од злата чапрази, 1084    Ките златне са обидве стране. 1085    Кад се липа сигура дивојка, 1086    До братина чивилука дојде, 1087    Липа снима бритку аламанку, 1088    Па је себи паше око паса, 1089    Сабљу паше, с њом се приговара: 1090    „Бритка ћордо мог брата Алаге! 1091    Ал си мени крви ижеднила 1092    Висећ вавик у мојој одаји 1093    Ево пуних седам годин дана! 1094    Сад је осма настала година, 1095    Сад ћу тебе крви напојити.“ 1096    Па Ајкуна до чивије дојде, 1097    Сними копље липа убодицу, 1098    Бојно копље снесе на авлију, 1099    Удари га липа на авлији, 1100    Остави га, до прзида дојде. 1101    Када презид отвори дивојка, 1102    Кад угледа вранца Алагина 1103    У марванту и чатал-уларих, 1104    Дивојка је вранцу полетила, 1105    А пољуби у цвиту гаврана: 1106    „Та гавране мог брата Алаге! 1107    Ево, брате, седам годин дана 1108    Тебе сестра храни на јаслама, 1109    Нит си сунца виђо нит мисеца 1110    Посли брата Бајагић-Алаге, 1111    Сад ти вакат дојде војевати.“ 1112    Чул обори са коња гаврана, 1113    Па отвори долаф код гаврана, 1114    На њег седло баца позлаћено, 1115    Поруши га хашом позлаћеном, 1116    Таког рахта у свој Лици нејма, 1117    Ату ђулбек меће на прсима, 1118    У њему су шипке позлаћене, 1119    А црвеном свилом опкројите, 1120    На прсих је од злата јабука, 1121    Из јабуке каменови мави, 1122    Наоколо тулије од злата, 1123    Из тулија сићахни синџири, 1124    Све на њима од злата цекини; 1125    Заузда ата уздом решманкињом, 1126    Цвиту покри печом позлаћеном, 1127    Из ње висе сићахни синџири, 1128    На синџирих на халку цекини, 1129    Све јој врана бију по ноздрвах. 1130    њем виша пушк емерџанкиње, 1131    А под колан мухурли гадару, 1132    њем виша перна буздохана, 1133    На њем пера тријест и четири, 1134    Пола златних, а пола сребрних. 1135    Кад са ата марвант укинула 1136    И одриши ата од јасала, 1137    Па поведе ату у авлију, 1138    Види врана Бајагић-Алаге! 1139    Никад с’ не зна, што се од њег ради, 1140    Шала није ни седам недиља, 1141    А камо ли седам годин дана, 1142    Како ј’ маман вранац на јаслама, 1143    Нит је сунца виђо нит мисеца, 1144    Јер се добар сунца зажелио. 1145    Ајкуна га плеска по ноздрвах: 1146    „Дур, гавране мог брата Алаге! 1147    Зар си с’ тако сунца зажелио?“ 1148    Ајка с’ с атом вара по авлији, 1149    Јер јој гавран не да узјахати, 1150    Једва липа привара гаврана. 1151    Кад се врану у седло повила, 1152    Уфатила четири кајаса, 1153    Гавран цикну, па се покупио, 1154    За копље јој у хавај испаде, 1155    За два фрци по мермер-калдрми, 1156    На свем скоку паде на колина. 1157    Ајка тешк копље ујагмила, 1158    Гавран цикну, фрци под дивојком, 1159    Ајка тепа братину гаврану: 1160    „Дур, гавране мог брата Алаге! 1161    Не јаше те Удвињкиња млада, 1162    Нег Ајкуна сестра Бајагића.“ 1163    Кад јој гавран фрци из авлије, 1164    Не кти Ајка равно до ордије. 1165    Да не види когод из ордије. 1166    Испод куле зајаха гаврана, 1167    Изјаха га у поље зелено, 1168    Гдје ће је више Турци угледати, 1169    Тад ордији поврати гаврана. 1170    Вид’ дер врана Бајагић-Алаге! 1171    Кад угледа беглук-чадорове, 1172    Код чадора зелене бајраке, 1173    Што с’ од врана ради под дивојком: 1174    За два кокпља у хавај излиће, 1175    За четири пада по мераји, 1176    На ату се златом хаша свитли, 1177    На дивојци бутум ђеисија 1178    Сва у срми и жежену злату, 1179    А пристала Ајка Бајагића, 1180    Ко дивојка соја јуначкога. 1181    Све гледају из ордије Турци, 1182    Нико момка не зна ни гаврана. 1183    А кад виђа Хрњичин Халиле, 1184    Халил виче Мују брата свога: 1185    „Виђај, Мујо, оног јабанџије! 1186    Кад сидемо Книну и Приморју, 1187    Онај ће ти муну ујагмити, 1188    Па ево ти вира Халилева! 1189    Волио би те, Мујо, пожелити, 1190    А и тебе и ђогата твога, 1191    Муне не дај са наше Крајине.“ 1192    А кад чуо буљубаша Мујо, 1193    На то с’ Мујо из грохота смије: 1194    „Мој Халиле, будаласта главо! 1195    Још ми нико није ујагмио 1196    Од све Лике и бутум Крајине, 1197    Не ће ни ’нај момак на гаврану.“ 1198    Кад дотира врана до чадора, 1199    Тад Ајкуна фрци са гаврана, 1200    Селам даде бегу код чадора. 1201    Ту не било ни бега ни аге, 1202    Ко није усто на ноге јуначке 1203    И на ногу селам отпримио, 1204    Свако момку хожђелдију даје, 1205    Јер је на њем добра ђеисија, 1206    Још му мрке науснице нејма. 1207    А бег момку мисто намистио 1208    Покрај себе, код колина свога. 1209    Се то гледе млади крајишници, 1210    А Мустајбег из све главе викну: 1211    „Драга дицо, моји Удвињани! 1212    Сад је вакат подизати војску, 1213    Ваља с војском мору на јалију.“ 1214    Намах триста куцну даулбаза, 1215    Раде бегу подмаче голуба, 1216    Свако своме ату полетио, 1217    Крајишници коње посидоше, 1218    Бегови се дижу чадорови. 1219    Једва Ајка посиде гаврана, 1220    За копље јој ухавај излиће, 1221    За два копља фрца по рудинах, 1222    Јандал Ајка ата истирала. 1223    Види Ајке, сам је Бог убио! 1224    Јер дивојка да мирује не ће, 1225    Већ подвикну са коња гаврана: 1226    „Бег Мустајбег, дирек са Удвине! 1227    Ево беже сад седам година, 1228    Како вранца храним код Сарај’ва, 1229    У нас рата нејма ни сефера, 1230    Ван сам чуо шехер-Сарајеву, 1231    Да ти често идеш војевати, 1232    Па сам свога спремио гаврана, 1233    Дотиро га у личку нахију, 1234    Да окушам срићу гавранову, 1235    Море л’ вранац с вами војевати. 1236    Чујете ли, удвињске газије!“ 1237    Да вам хатор останути не ће. 1238    Сад би окушо срићу гавранову.“ 1239    А Мустајбег са голуба викну: 1240    „Драго дите, момак Сарајлија! 1241    Вира је, сине, ту хатора нејма, 1242    Већ говори, што ћеш говорити!“ 1243    А подвикну Ајка Бајагића: 1244    „Кад вам хатор останути не ће, 1245    Дедерете, личке набодице, 1246    Набодице па крвопивнице! 1247    Да ми данас пољем полетимо, 1248    Ко ће прије под планину сићи, 1249    Под планину, на врх на планину, 1250    Да ја срићу виђам гавранову.“ 1251    Кад то личке чуше набодице 1252    И све аге од серхат-Крајине, 1253    Саки свога бајрактара виче: 1254    „Муне не дај од Лике врховне, 1255    Муне не дај са наше Крајине, 1256    Да утече момак Сарајлија!“ 1257    Пуста поља стаде гудљевина 1258    Конда поље у абез окрену: 1259    Фука кита стоји од бајрака, 1260    Јер се јагме лички бајрактари, 1261    Све утиче један крај другога, 1262    А намиче један прид другога. 1263    Ко ће пољем свима ујагмити? 1264    Ал је први Лика Мустајбеже, 1265    Не б’ га бреша два пут дометнула, 1266    Он све виче са голуба свога: 1267    „Удвињани, црн вам образ био! 1268    Кад пијете пиће по механах, 1269    Сваки себе и свог ата фали, 1270    Мог голуба нигдје не мећете, 1271    Утече вам момак Сарајлија, 1272    Не б’ га бреша три пут дометнула.“ 1273    Док Мустајбег насрид поља равна, 1274    А дивојка под планину сиде; 1275    Док Мустајбег под планину сиде, 1276    А дивојка на врх на планину. 1277    Липа Ајк одјаха гаврана. 1278    Врана вода, гледа низ планину, 1279    Ко ће први на врх на планину. 1280    Благо оном, ко брза имаде! 1281    Ујагмио лички бег Мустајбег. 1282    Чим допаде беже на планину, 1283    Он погледа момка и гаврана, 1284    Та од тешка зора гавранова 1285    Покрено јој калпак и челенке, 1286    Испала јој гавран-плетеница. 1287    А кад беже виђа плетеницу, 1288    Сити с’, да је сестра Бајагића, 1289    А да ј’ вранац Бајагић-Алаге. 1290    Тад Мустајбег од голуба викну: 1291    „Ајко ћери, змија те ујела 1292    Приј’ Јурјева на три била дана, 1293    Од које се, ћери, не прбаља! 1294    Јер потрга ате и јунаке?“ 1295    Ајка му се из грохота смије, 1296    Њојзи беже опет говорио: 1297    „Ајко ћери, ко од срца мога! 1298    Испала ти гавран-плетеница, 1299    Ти под калпак турни плетеницу, 1300    Јер уз кланац стоји тутљевина, 1301    Познат ће те личке набодице.“ 1302    Ајка сакри гавран-плетеницу, 1303    Па од вранца погледа дивојка, 1304    Ко ће за бегом први на планину; 1305    Ал испаде Кумалијћ Мујага, 1306    А за њием Зукан-бајрактару, 1307    То је бајро Попрженовића 1308    Од турскога Бишћа каменога. 1309    Фука ките стоји од бајрака, 1310    Он допаде, са алата фрци, 1311    Па у момка очи испопричи, 1312    Јер је мука Зукан-бајрактару, 1313    Јер он млиде, да је Сарајлија. 1314    А допаде Мујо на ђогату, 1315    За њим дорат Ибре бајрактара, 1316    Он од бега ујагми голуба, 1317    Мустајбегу он срџазу баци, 1318    А Мустајбег сиде на срџази. 1319    Вавик горе стоји тутљевина, 1320    Испадају ати и бајраци, 1321    Свако бегу лети на планину, 1322    Свако мучно у момка погледа, 1323    Нико не зна, да је Ајка липа, 1324    Сестра Ајка Бајагић-Алаге. 1325    Све се беже из грохота смије, 1326    Сви би с момком кавгу учинили, 1327    Ал бег не да кавге заметнути, 1328    Код себе Ајаку држи Бајагића. 1329    Док бегови дођоше чадори 1330    И бегу се искупише Турци, 1331    Свак је туде конак учинио. 1332    Вид’ дер Ајке, сестре Бајагића! 1333    Сву ноћ липа санка не имаде, 1334    Вавик хода, дели-вранца вода. 1335    Док им зора пуче од истока, 1336    Ајка врана тимар учинила, 1337    Устакла му арпу угрухату, 1338    Код њег сила, чибук запалила. 1339    Док јој гавран арпу позобао, 1340    Обузда га, а колан притеже, 1341    А Мустајбег од чадора викну: 1342    „Стани, сине, момак Сарајлија! 1343    Док ја појдем и моја ордија, 1344    Заједно ћеш с нами војевати, 1345    Тих ојаши врана брез биљега 1346    Све уза ме, момак Сарајлија!“ 1347    Липа Ајка бега послушала, 1348    Па уз бега јаше удвињскога. 1349    Док бег мору на јалију сиде, 1350    Данак пројде, тавна ноћца дојде. 1351    Беже пење беглук-чадорове, 1352    А свак ата за дизгун провађа, 1353    Свак ће туде конак учинити. 1354    Ајка сву ноћ санка не имаде, 1355    Сву ноћ хода, дели-врана вода. 1356    А кад зора пукла од истока, 1357    Ајка вранца тимар учинила, 1358    Нахранила, воде напојила, 1359    Па провађа за дизгун гаврана, 1360    Гледа Книну крај мора сињега, 1361    Кад ће с’ жарко помолити сунце, 1362    А од Книна кренути сватови. 1363    Из мора се сунце помолило, 1364    Није сунце мало искочило, 1365    А на Книну тргоше топови, 1366    Кренуше се банови сватови, 1367    Воде Ану книнског ђенерала. 1368    Бег угледа крсташе бајраке, 1369    Под бајраци попивају крањци, 1370    Отргују пушке нимачкиње. 1371    Када Ајка свате угледала, 1372    А подвикну сестра Бајагића: 1373    „Чујете ли, личк енабодице, 1374    Од Крајине аге и спахије! 1375    Ово момак није Сарајлија, 1376    Већ је Ајка сестра Бајагића. 1377    Вас шездесет има и четири, 1378    Што ме проси од брата Алаге, 1379    Сваки ишће, да за њега појдем. 1380    Чујете ли, моје муштерије, 1381    Погледајте крај сињега мора, 1382    Виђате ли банове кочије, 1383    Под кочија седам братинаца? 1384    Ко год прије до кочија дојде, 1385    Опрости ми седам братинаца, 1386    Онај ће ми лишце обљубити, 1387    Ја му данас замирити не ћу, 1388    Нек му је сида до појаса брада.“ 1389    Кад то личке чуше набодице, 1390    Сваки ату погрмио своме. 1391    Видидере Грдан-Мустафаге! 1392    Била му брада, а чалма бијела, 1393    Намах ага на ђогата фрци, 1394    Караману пови с’ по перчину, 1395    Равна поља стаде гудљевина. 1396    Намиче се један прид другога, 1397    А утич еједан крај другога. 1398    Ко ће пољем муну ујагмити? 1399    Ујагми је Ајка Бајагића, 1400    А за њоме стоји тутљевина, 1401    Мустафага бије ђогу свога, 1402    Ђогату се грива подигнула, 1403    Мустафаги с’ с брадом измишала; 1404    Ал се на то насмија дивојка, 1405    А вранцу се пови по перчину. 1406    Док јој први на по поља били, 1407    Ајка стиже банове сватове, 1408    На Ајку се огањ приломио 1409    Из сватова бана Задранина, 1410    Нити паде нити се припаде, 1411    Јер је она соја јуначкога. 1412    Кад до браће дојде и кочија, 1413    Вранац цикну, ајки сабља сијну, 1414    Протира га трипут крај кочија 1415    И погуби дванаест солдата. 1416    А притира врана до кочија, 1417    Диже липа хару са кочија, 1418    Извади Ану книнског ђенерала, 1419    Па је за се баци на гаврана. 1420    Браћи она ни мукает није, 1421    Нег Ајкуна гледа Бајагића, 1422    Ко ће прије до кочија доћи, 1423    Да опрости седам Бајагића. 1424    Благо оном ко брза имаде! 1425    Ујагмио Кумалијћ Мујага 1426    Од Радуча, цареве паланке, 1427    Пребрз му се дорат прегодио, 1428    Он опрости седам Бајагића. 1429    Још шездесет дође алиџија, 1430    Алиџија сестре Бајагића, 1431    Двиста самих младих бајрактара, 1432    Пола личких, а пола крајишких; 1433    Ал их јадни свати дочекаше. 1434    Јер се силан огањ приломио, 1435    Конда земља у абез окрену. 1436    Ударише лички бајрактари, 1437    Пушка пуца, бритка ћорда сива, 1438    Ћорда сива, а крв се пролива. 1439    Ал су свати сваки разб’јеници! 1440    Бан побиже крај сињега мора, 1441    Бане Задру бјежи каменоме, 1442    Ал га гони дван’ес’ бајрактара 1443    И дванаес’ личких набодица. 1444    Док се диже магла у хаваје, 1445    Погледала Ајка Бајагића, 1446    Гдје бан бјежи мору крај обале, 1447    Ди га гоне личк енабодице. 1448    Оан с’ вранцу пови по перчину, 1449    Сустигује личке бајрактаре, 1450    А проходи личке набодице. 1451    Док све личке пројде бајрактаре, 1452    Већ далеко бане размакнуо, 1453    Не б’ га бреша три пут дометнула. 1454    А док Ајка бајрактаре пројде, 1455    А најпосли Мују и ђогата, 1456    Па за баном наметну гаврана, 1457    Бана мору тира уз јалију, 1458    Истира га Задру на Ведрице, 1459    Па се фати перали канџије, 1460    А подвикну сестра Бајагића, 1461    С братиним се враном приговара: 1462    „Та гавране мог брата Алаге! 1463    Ја те храних за седам година, 1464    Ни порад шта, већ раз ’ваког данка, 1465    Још те, брате, удраила нисам, 1466    Ал те данас ударити морам, 1467    У мене је тешка засобица, 1468    Липа Ана книнског ђенерала, 1469    Ја се с њоме растајати не ћу.“ 1470    Липа Ајка удари гаврана, 1471    Гавран цикну, па се покупио, 1472    Па поближе бана сустигнула. 1473    Бан допаде Задру на капију, 1474    За њим Ајка граду на ћуприју; 1475    Бан побиже граду на чаршију, 1476    За њим Ајка граду на капију; 1477    А кад виђа, да ће утећи бане, 1478    Ајка њега виче са гаврана: 1479    „Копилане, млад задарски бане! 1480    Од ког бјежиш, црн ти образ био! 1481    Не гони те личка набодица, 1482    Нег Ајкуна, сестра Бајагића, 1483    Пто си мене од браће искао. 1484    Како би се са мном оженио, 1485    Кад ми не смиш на мејдан изаћи, 1486    Гдје гледају младе Задаркиње, 1487    Зар те није ни стид дивојака?“ 1488    Кад бан чуо граду на чаршији, 1489    Да је Ајка, сестра Бајагића, 1490    До капије поврати путаља, 1491    Па је бане из капије викну: 1492    „Држ’ се, Ајко, сестро Бајагића!“ 1493    У дивојке успирања нејма. 1494    Бан допаде до коња гаврана, 1495    Ајка бана ћеде ударити 1496    У десници палом окованом, 1497    Бан подмаче мача зеленога, 1498    Ајки оде пала до балчака, 1499    Сва јој пала паде по ћуприји. 1500    Вид’ дер Ајке, сестре Бајагића! 1501    Не фаћа се ћорде из корица, 1502    Већ од врана перна буздохана, 1503    Ајка викну граду на ћуприји: 1504    ,;Та, чуј, бане од Задра камена, 1505    Ако с’ здржиш на седлу путаљу, 1506    Води Ајку, па се жени с њоме!“ 1507    У том вранац фрци до путаља, 1508    Липа Ајка бана ударила 1509    А братиним перним буздоханом. 1510    Како бана удари дивојка, 1511    Из бојна га седла извадила, 1512    Бане паде граду на ћуприју. 1513    Док бан паде, Кумалијћ допаде, 1514    Па Мујага са дората фрци, 1515    Бану дојде, превеза му руке, 1516    Турну њега прид врана дивојци. 1517    По чаршији пушке запуцале, 1518    Јер удари Зукан-бајрактару 1519    Својим побром буљубашом Мујом, 1520    Они свилу јагме и кадифу, 1521    А Ајкуна ни мукает није, 1522    Она бана гони Задранина, 1523    Носи Ану книнског ђенерала. 1524    Кад дотира Лики Мустајбегу, 1525    Ајка бегу турски селам викну, 1526    Бег проплака, потече дивојки, 1527    Да пољуби сестру Бајагића. 1528    Ајки сабља сијну у десници: 1529    „Стан’ дер, беже, љубити ме не ћеш, 1530    Још ме мушко није пољубило!“ 1531    Мустајбег се из грохота смије, 1532    Јер бег знаде Ајку Бајагића, 1533    Он ујагми бана Задранина, 1534    Ајки зади од злата челенку. 1535    Ајка намах окрену гаврана, 1536    Носи Ану книнског ђенерала, 1537    Она иде на турску Удвину. 1538    Бег Мустајбег покупио шехите, 1539    Покопа их мртве покрај мора, 1540    Рањеником сале поградио. 1541    Онда беже војску подигнуо, 1542    Беже вели и Тали и Ради: 1543    „Давор Тале, личко погледање! 1544    Наше сужње мећ’те у кочије, 1545    Деде бана врз’те под кочије 1546    И до њега дванаес’ сердара, 1547    Нек бан види крај сињега мора, 1548    Како ј’ вући наргишли кочије!“ 1549    Тале сужње реда под кочије, 1550    А напрво бана Задранина, 1551    Бег му не ће да кидише глави. 1552    Кочије сужњи вуку на Удвину, 1553    Уз њих Лика јаше Мустајбеже. 1554    А бег с војском кад Удвини сиде, 1555    Беже сужње меће у тавницу, 1556    Беже плина право подилио: 1557    Ко погино, по три паја даје, 1558    Рањенику по два учинио, 1559    Ко здрав био, по један му даје, 1560    Бајагиће билој кули шаље. 1561    Када браћа билој сишла кули, 1562    Сестра Ајка браћу дочекала, 1563    Браћа пију пиће у одаји, 1564    Ајка двори седам братинаца 1565    И Алагу брата најстаријег, 1566    Тад Алага подигнуо главу: 1567    „Сестро Ајко од матере драга! 1568    Је л’ мој сада вранац на јаслама, 1569    У сандуку моја ђеисија?“ 1570    А кад сестра чула Алагина: 1571    „Брате драги, Бајагић-Алага! 1572    Што ће т’ вранац, што ће т’ ђеисија?“ 1573    А Алага сестри говорио: 1574    „Сестро Ајко у брата једина! 1575    Да си могла очима видити 1576    Та сињему на јалији мору, 1577    Кад се нами Турци појагмили, 1578    Што испаде момак на гаврану, 1579    Момак липши од сваке дивојке, 1580    Брка нема, науснице нема. 1581    Док је први на по поља равна, 1582    Већ тај момак до сватова дојде, 1583    А допаде, сестро, до кочија, 1584    До кочија бана Задранина, 1585    А нас седам браћ епод кочија; 1586    А ја гледам њега од кочија, 1587    Гдје му ћорда сијну у десници, 1588    Момак три пут протира гаврана 1589    Крај кочија бана Задранина, 1590    Код њих згуби дванаес’ солдата, 1591    Па прићера врана до кочија, 1592    Извади Ану книнског ђенерала, 1593    Па је за се баци на гаврана. 1594    У том, сестро од матере драга, 1595    До кочија Кумалијћ допаде, 1596    Мујага нам руке опростио. 1597    Ми гледамо крај сињега мора, 1598    Ударише наши бајрактари 1599    И од Лике личке набодице. 1600    Мало свата бана Задранина, 1601    Дочекаше Турке украј мора, 1602    Туде с’ огањ ситан приломио, 1603    Учини се магла покрај мора, 1604    Паде магла од неба до земље. 1605    Не би џењак ни пун сахат туде, 1606    Јер сватови сваки разб’јеници. 1607    Бан побиже крај мора сињега, 1608    Бана гони дван’ес’ бајрактара 1609    И дванаес’ личких набодица, 1610    У њег с’ добар путаљ догодио, 1611    Они бана стигнути не могу; 1612    А тај момак касно угледао, 1613    Док с’ од мора магла отиснула, 1614    Још у момка тешка засобица, 1615    Липа Ана книнског ђенерала. 1616    Кад он виђа бана Задранина, 1617    Колико је бане одмакнуо, 1618    Момак с’ вранцу пови по перчину. 1619    Гледи, сестро, мало и велико, 1620    Шта га тира самих бајрактара 1621    Шта ли, сестро, личких набодица, 1622    Свим одмиче млад задарски бане; 1623    А тај момак стиже бајрактаре, 1624    Сустигује личке набодице, 1625    Прогони вранца мимо бајрактаре 1626    И све наше пројде бајрактаре, 1627    Тира бана крај сињега мора, 1628    Отира га Задру низ Ведрице. 1629    Џењак био, па се разметнуо, 1630    Бегу гоне диле свезате, 1631    Неко бегу русу носи главу; 1632    А тај момак рупи на гаврану, 1633    Од врана се пиња отискује, 1634    Све се за њим засобица били, 1635    Ана липа книнског ђенерала, 1636    Дотира бана бегу и чадору. 1637    Ту сам, сестро, очима видио: 1638    Наш Мустајбег на ноге скочио, 1639    Па потеко момку и гаврану, 1640    Да пољуби момка и гаврана, 1641    Момку сијну сабља у десници, 1642    Не даде се бегу пољубити, 1643    Бег му зади за главу челенку, 1644    Оде момак, однесе дивојку, 1645    Тог сам момка очима видио. 1646    Сестро Ајко драга од матере! 1647    Брже ми врана, брже ђеисију! 1648    Тражити ћу момка до Стамбола, 1649    Оно ми је Богом побратиме.“ 1650    Кад то сестра чула Алагина: 1651    „Брате слатки, Бајагић-Алага! 1652    Оно момак није јабанџија, 1653    Већ сестра ти од матере Ајка.“ 1654    Кад то чуо Бајагић Алага, 1655    Диже главу, у сестру погледа: 1656    „Мучи, сестро, немој будалити! 1657    ’Наког вранца у свој Лици нема, 1658    ’Наког вранца, и ’наког јунака.“ 1659    На то му се сестра насмијала: 1660    „А мој брате, будаласта главо! 1661    Кад ти не знаш своје сестре Ајке, 1662    Кад не мореш свог познати врана: 1663    Како не знаш своје ђеисије 1664    И на врану хаше позлаћене?“ 1665    Она њега узе за десницу, 1666    Поведе га у другу одају, 1667    Гдје је Ана книнског ђенерала. 1668    Липа Ана сиди код пенџера, 1669    Она с’ били баш ко груда снига. 1670    Кад Алагу Ану угледао, 1671    Већ то виђа Бајагић Алага, 1672    Да је сестра била на гаврану. 1673    Ага цикну у својој одаји, 1674    Раскрили руке, сестри погрмио, 1675    Да пољуби сестру у одаји, 1676    Ајка с’ брату не да примакнути: 1677    „Стан’ дер, брате, Бајагић-Алага! 1678    Вире ми, сестре пољубити не ћеш, 1679    Још ме мушко није пољубило.“ 1680    Не даде се брату пољубити. 1681    Види дере Бајагић-Алаге! 1682    Он је липу Ану потучрио, 1683    Пир чинио за пун мисец дана. 1684    Кад му и пир и весеље пројде, 1685    Сестру Ајку виче од матере: 1686    „Сестро Ајко, у браће једина! 1687    Нас је седам браће од матере, 1688    Ти једина сестра међу нами, 1689    Теби се је вакат удавати. 1690    Кажи, сестро, брату рођеноме, 1691    За кога ћеш, сестро драга, поћи? 1692    Доста ј’ бега по Лици врховној, 1693    Доста ага, моја сестро драга, 1694    Вољ’ по Лици, вољ’ нашој Крајини, 1695    Па ти бирај, за кога ћеш поћи?“ 1696    Кад то сестра чула Бајагића: 1697    „Брате слатки, Бајагић-Алага! 1698    И јест ми се вакат удавати. 1699    Ја ти бега не ћу никаквога 1700    Ни са Лике, ни с наше Крајине; 1701    Ван знаш, брате, Бајагић-Алага! 1702    Кад сам, брате, искупила војску 1703    По свој Лици и нашој Крајини, 1704    Ја сам биле књиге оправила 1705    На Турчина шездесет и четри, 1706    Тај ме ј’ сваки од тебе просио, 1707    Сваки иско, да за њега појдем, 1708    Сваком рекла, да ћу за њег поћи, 1709    Нека диже кићене сватове, 1710    Нек с сватови нашој кули сиде. 1711    Бутум су се свати искупили, 1712    Ја казала нашем Мустајбегу, 1713    Ви да ћете бити под кочија. 1714    Ја обукла твоју ђеисију, 1715    Па сам твога посила гаврана. 1716    Ми сиђосмо мору на јалију, 1717    Угледасмо бана и сватове, 1718    Мене нико не зна ни гаврана 1719    Посли нашег Лике Мустајбега, 1720    Свако млиде, да сам Сарајлија. 1721    Кад смо, брате, свате угледали 1722    И вас седам браће код кочија, 1723    А ја, брате, из све главе викнух: 1724    „Чујете ли, моје алиџије! 1725    Вас шездесет има и четири, 1726    Ово није момак Сарајлија, 1727    Већ Ајкуна, сестра Бајагића, 1728    Вас је сваки мени муштерија: 1729    Ено моје браће под кочија, 1730    Под кочија бана Задранина! 1731    Ко опрости седам Бајагића, 1732    Онај ће ми лишце обљубити, 1733    Ја му данас замирити не ћу, 1734    Да му ј’ сида до појаса брада.“ 1735    Од сватова свак се појагмио, 1736    Што по Лици набодица има, 1737    По Крајини ага и јунака. 1738    Сад јунака у свој Лици нема, 1739    У свој Лици, па бутум Крајини, 1740    Ко што ј’ ага, Кумалијћ Мујага, 1741    Седам љуби има код оџака. 1742    Ја сам, брате, тврду виру дала, 1743    Ко опрости васке од кочија, 1744    Да ће ми онај лишце обљубити, 1745    Опрости вас Кумалијћ Мујага. 1746    Пиши књигу у Радуч камени, 1747    Ја ћу аги бити осма љуба.“ 1748    А Алага књигу направио: 1749    „Ето т’ књига, Кумалијћ-Мујага! 1750    Дат ћу теби своју сестру Ајку, 1751    Кад си ага јунак на мејдану, 1752    Седам љуби имаш код оџака, 1753    Ето т’ осма сестра менека! 1754    Купи, ага, свате по Радучу, 1755    Мањ немој сотитну сватова!“ 1756    Када аги била књига стигла, 1757    Кумалијћ је свате покупио, 1758    Од Радуча свате подигнуо: 1759    Бубњи бију, а свирале свире, 1760    Отргују кратки гарабини, 1761    Шенли иде Кумалијћ Мујага. 1762    Од Радуча на Лику врховну 1763    Раз Ајкуне, сестре Бајагића. 1764    Видидере седам Бајагића! 1765    Дочекаше свате Мујагине. 1766    Липо свати конак учинили, 1767    А у јутро рано подранили, 1768    Опремају сестру на оџаку, 1769    Сведоше је у халват-авлију, 1770    Подигоше на коња гаврана, 1771    А сватови коње узјахаше, 1772    Ударише бубњи и свирале, 1773    А пуцају кићени сватови. 1774    Вид’ Ајкуне, сестре Бајагића! 1775    Под њом вранац брата рођенога, 1776    Вранац фрца и десно и ливо. 1777    Уз њу иде све шест диверова, 1778    Диверова све шест Кумалијћа, 1779    А све гледе личке набодице. 1780    То је бегу драго Мустајбегу, 1781    Јер је и бег изјахо голуба, 1782    Па он прати седам Кумалијћа 1783    И њихових стотину сватова. 1784    Бег испрати два пуна сахата, 1785    Па се врати Лици на Удвину, 1786    Уз њег јаше седам Бајагића 1787    И они се кули повратили. 1788    Кад Мујага до Радуча сиде, 1789    Ко ће аги на весеље сићи? 1790    Са Удвине седам братинаца, 1791    Све синова остариле нане, 1792    Са удвине седам Мемичића, 1793    На весеље својим течићима. 1794    Ту Мујага проводи весеље, 1795    Конда с’ никад ни женио није, 1796    Гдје је Ајка соја јуначкога. 1797    Пир чинио за пуну недиљу. 1798    Док је био Кумалијћ-Мујаге, 1799    Зет је био Бајагић-Алаге, 1800    Добро су се вавик миловали. 1801    Ајка аге није прикорила, 1802    Што има седам љуби код оџака, 1803    Никад аги замирила није; 1804    А Мујага у Радучу граду 1805    Боље је сестру држо Бајагића 1806    Нег све вирне по одајах љубе, 1807    Никад Ајке није прикорио, 1808    Што је за њу дору уморио. 1809    Давно било, сад се спомињало, 1810    Нек се пива, док је овог свита, 1811    А све стари спомињу јунаци!